ОРАЦИО АНТОНИО БОЛОЊА Размишљања око једнe песме МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ / Превод са италијанског на српски језик Билјана З. Билјановска

Posted on January 23, 2020

0


ОРАЦИО АНТОНИО БОЛОЊА Размишљања око једнe песме МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ 

Сусрет са српском песникоњом Милицом Јефтимијевић Лилић десио се недавно и сасвим случајно. За новогодишње празнике налазио сам се у Единбургу са својом ћерком. Једне вечери, док је ледена хладноћа која је долазила са пола секла лице, ушао сам у један локал како бих узео неки топао напитак. Скоро су сви столови били заузети, а једна група младих је испуњавала и тако узану салу.

За једним столом који је био наслоњен на један камени зид, седела је једна уочљива госпођа што је лагано испијала свој чај. Са шољом чаја у руци, замолио сам је да седнем на слободној столици насупрот њој. Са једним једва приметним осмехом, покретом руке, позвала ме да се раскомотим повлачећи сто ка себи како би ми олакшала приступ. После неколико секунди госпођа ме упитала: „Италијан?„ Одговорио сам потврдно, а она ми је одмах почела причати о својим честим посетама Италији доста коректним италијанским језиком. Између осталог, сасвим случајно, рекла ми је да је песникиња и да живи у Београду, у Србији.

Без много увода потражио сам да ми прича о својој поезији. Али, бука је била тако велика и почела нам је сметати. Изашли смо. Говорила ми је о својој поезији са врло топлим акцентирањем, док су се налети леденог ветра губили некуд уз дуге, дрвећем украшене улице.

„Песник„ рече, „осећа дубоку потребу да искаже своје сопствено биће, своју истину, велику драму коју живи дубоко у себи„. Док је ово говорила могло се приметити да је била врло дубоко испуњена трагичним догађајима.

Разговор је постао интересантан када ми изненада рече: „Ја боравим овде, код једне пријатељице. Лаку ноћ. Послаћу ти неке моје песме преведене на италијански„. И после једног доста хладног стиска руке, нестаде.

Оно мало песама које ми је послала откако се вратила, откривало су стање душе једне личности која је у свој драматичности преживела ужасе рата из кога је изашла неким чудом жива. Из дирљивих догађаја изазваних братоубилачким и апсурдним ратом, песникиња извлачи основну идеју за своју поезију која се открива у свим нијансама изнедреним из бола, из трагичних догађаја из најужаснијих и тмурних дана.

Дирљиви тумач људске душе, Милица, једнако као и Хомер, и Архилах, који су говорили о својим ратним драмама, а које је и она, као жена преживела износи њихове најболније и најбруталније аспекте. У евоцирању тих ужасних момената који су у њену душу урезали најдубље ране, снева и прижељкује један период примирја, смирења, мира. Сећа се трагичне прошлости, али баца и један успутни и још несигуран поглед ка будућности и пише:

Још јуче мога и покуцати
И отворило би ти се.
Могао си по голубу
послати маслинову гранчицу
и бела застава бис е завијорила

У периоду мирног живота пре конфликата који су дуже година мучили Југославију после Титове смрти , човек је имао веру у ближње, није се затварао у себе: отварао је врата свакоме ко би на њих закуцао, без икаквих предрасуда или страха. Отворена врата у основи су симбол мира, гостољубља, смирености, предусретљивости и у реалном и у метафоричном смислу речи. Прошлост, коју нам песникиња представља као срећан еденски период, евоцирана нам је и једном једноставном лексемом, привидно баналном: јуче.

Почетни прилог у себе кондензира целу унутрашњу драму човека обузетог трагичном актуелношћу рата, када не треба, а и не може да се има поверење ни у кога. Песникиња живи, евоцира и жали за срећним данима који се можда више никада вратити неће. Интензивни и спретан лиризам евоцира тугу од реалних догађаја и подстиче душу да се придигне до узвишенијих нивоа, духовних. Преко библијске симболике, инкарниране у голубици и маслиновој гранчици, Милица Ј. Лилић силно конвергира религиозној и народној традицији и шаље неопозиву поруку: повратак мира, асоциран другим библијским симболом: дугом која симболизује мир између човека и Бога. Песникиња ипак не користи буквално неки податак добивен пре писања, већ као жена, жива и испуњена осећањима истиснутим силом, додаје једно дубоко размишљање, које привидно може да делује десакрализујуће:

И заблистао би чудесни осмех дуге
Након олује.

Крај рата доноси радост и безбрижност, враћа радост живота и људи могу да уживају у привлачним догађајима из живота. Песма, која се изнедри из духовног искуства, издиже се све вишље, чак до врло узвишених духовних сфера, до оних да успе да доткане чак и недохватно. И тачно то је мистерија Поезије која омогућава Милици Ј. Лилић да ствара природне оквире са невероватном спонтаношћу и чисто женским сензибилитетом.

Метафора затворена у цитираним стиховима осваја чак и најнемарнијег читаоца увлачећи га у сурову реалност коју песникиња, људско биће, живи са великом храброшћу, са погледом окренутим ка будућности, ка громогласном смеху дуге, што после олује најављује очекивано смирење. Песникиња у исписивању ове кратке и спрегнуте опасности, што је можемо сусрести и стиховима У смирењу после олује од Ђакома Леопардија, на њега врло нежно алудира.

У поруци испуњеној библијском симболиком Милица Ј.Лилић, скупља очекивања и наде од свог рода, с‘ оне стране рањене човечности, од насиља и суровости од другог човека, од себи сличног, од свог сународника са ким само неколико дана пре тога је делила судбину целог Народа који је сматрао да је уједињен ка једном заједничком циљу, ка заједничкој судбини. Злоба, уједињена жеђу за влашћу и суровости, изазвала је бол и непоправљиве драме једном огормном броју мушкараца и жена. За ова људска бића, у тужним условима проузрокованим ратним конфликтом, заувек се згасио слављенички осмех дуге, радост изражена једним симболом, у једном природном, али истовремено и тајанственом знаку. Песникиња евоцира своју унутрашњу драму кратким стиховима одмереним једним јединим уздахом. Ретко користи дуже стихове и са овом рафинираном техником открива да и она, као и многи старији и савремени песници, уме да развије сопствену идеју, да је разради маестрално да је врати до почетне импресије.

Видљиво су дужи и експресивнији стихови који су позиционирани у центру песме, чиме песникиња, обраћајући се свом идеалном саговорнику, оном замишљеном ја и сачуваном у њеној интими, са нијансом носталгије и тужним љубавним прекором, не двоумећи се да га подсети:

Могао си по ветру глас послати
И пробудити уснуле орхидеје
И све би синуло од лепоте.
Могао си, да си само знао
Да је неповратан часак оклевања
Кад још унатраг окренути смо

Песникиња, као и свако живо биће, погођена је животом који је пун препрека али и благости, чак и када је далеко од своје љубави, која је највероватније негде на фронту са оружјем у рукама. У овој краткој, али стегнутој опасности пажња је одмах окренута на значајну и емблематичну лексему орхидеја, која је и не случано постављена у самом центру стиха. Проширена вена сензуалности која обухвата цео стих, здробљена је болним сећањем на трагични моменат: рат који ствара, који је створио тај неповратни моменат. Рат, својом болном присутношћу, врло често принуђује да се погледа уназад и да се евоцирају дани мира, сада загушени, смрвљени, поништени трагичним звекетом оружја и сталним присуством смрти. Песникиња душа више се не пројектује ка будућности, већ се тужно окреће прошлости, која са смиреношћу заувек обнавља тешко залечиве ране.

У налету успомена, стихови делују звучно, испуњени успоменама оживотворују једну убедљиву наративну основу; врло ефикасно поткрепљују одабране лексеме и синтагме, које су евокативне и надируће. Са чистом есенцијалношћу стихови стварају ситуације и, овде-онде, подстичу нове и истините сензације, као пажљиво тражење неке поруке, што помаже да се превазиђе тескоба која делује претећи и ремети животни мир. Тражење помоћи ипак није плод кристализиране тескобе, већ постаје једна стална и плодна мисао која пројектује њену душу ка једној новој будућности, прожетој миром, ведрином што може пружити само једна опроштајна орхидеја. То је та истина и заједничка жеља свима, применљива на све и увек, на сваком месту и ситуацији.

Милицина поезија извире чиста и развија се ведрином са урођеним смислом за пропорцију и психолошку равнотежу које песникиња чува и похтрањује сталним доприносима из искуства и у додиру са свакидашњицом. Форма је увек јасна, урезујућа, надирућа. Језик одуховљен, сув, сведен на суштинско за један перманентни и подстичући рад за истраживања и размишљања. У свакој речи, у сваком стиху у свакој строфи поезија Милице Ј. Лилић истиче карактер једне јаке жене, борбене, али и способне да контролише своја осећања и испаде, од најјденоставнијих до оних најагресивнијих. И то је један урођени дар који она контролише и влада савршеном интелигенцијом и израженим критичким духом, коме се може прикључити и једна духовна светост која се придружује на најсензитивнији начин у откривању натприродног и омогућава јој да се окрене ка самоспознавању. Из овог врло плодног односа песникиња тежи ка суштини језика који свакодневно усавршава и обогаћује. Милица у основи по сваку цену тежи савршенству, поезија је њена прва и веродостојна професија.

У овој професији у коју скоро слепо верује, песникиња тражи своје прибежиште од свог забринутог духа, од свега онога што је прошла у животу, што ју је горко удаљавало од прагматске садржине улоге жене, супруге , мајке. Док ју је поезија, као опрезна непогода манцонијанског сећања, силом довела у богати и комплексан свет литературе где скупља оне плодове негиране од драматичности судбине обележане ратом. Поезија Милице Јефтимијевић Лилић постаје прибежиште духа, претраживање вечности посредством сталног размишљања о искуствима које још увек нуди живот.

НБ. Превод приложене песме је од Билјане Билјановске, којој захваљујем.

Овде прилажем и комплетну песму ЈОШ ЈУЧЕ у оригналној српској верзији на основу које је професор Орацио Антонио Болоња направио ову изванрендну анализу:

ЈОШ ЈУЧЕ

Још јуче могао си покуцати
И отворило би се.
Могао си по голубу
послати маслинову гранчицу
И бела застава би се завијорила
И заблистао би чудесан осмех дуге
Након олује.
Могао си по ветру глас посалти
И пробудити уснуле орхидеје
И све би синуло од лепоте.
Могао се, да си само знао
Да је неповратан часака оклевања
Кад још унатраг окренути смо
Заробљени дојучерашњом сенком
И да ће сутрашње сунце збрисати
Њене контуре и ништа што затамњује
Неће стајати на путу
Ка брзој реци заборава
Из које свако излази Лица нова
Са сјајем нових снова
И нико више никога препознати неће.
Да си само знао важност часка колебања
Да ти одлучност само
Колебању подлегла није.
Милица Јефтимијевић Лилић

 

Превод са италијанског на српски језик Билјана З.Билјановска

Posted in: ESSE DHE KRITIKA