LES MYSTÈRES DE L’AMOUR / Poésie de Milica Lilic

Poésie de Milica Lilic

 

LES MYSTÈRES DE L’AMOUR
 
 
I. POÉSIE
 
Du corps et de la raison née, la dualité je suis,
mon essence céleste me définit.
Parfois, j’exalte le Créateur, l’âme de tous,
parfois je suis tout le corps,
mon essence terrestre s’étend, enchante.
Parfois, je maudit les faibles efforts du monde,
parfois, je gémi tristement
pour le foyer perdu, l’homme, la raison.
Mais je suis toujours ouverte à l’élan du coeur
qui me viens en rencontre .
Je suis le port pour l’esprit fatigué
prête pour la main qui cherche.
Et je serai toujours ce que je suis, agréable ou pas.
Je suis la vie-même, résumée dans la parole,
l’âme pure qui émerge de chaînes de ce corps,
la passion-même qui émane de mon existence.
Je suis la Vérité du monde, immuable,
je respire à travers les autres pendant des siècles
pour ceux qui sont sourds à mes avertissements,
je m’en foute,
même s’ils sont des sages ou des prophètes.
Je n’aime pas les gens triviaux
même s’ils célèbrent
mes faiblesses.
Je suis coquette et je ne séduit pas en vain.
Et je ne vais pas aux tribunaux imaginés,
Pour moi restent suffisent mes yeux chers.
Je vais survivre sans spéculation
d’interprètes renfrognés.
Mon Savoir est plus ancien,
Je ne fais pas d’adultère pour être entendu
Je ne suis pas une fille innocente
qui doit aller en avant,
et je ne vais pas tomber entre les mains
des politiciens estimés,
stimuler leur éros fatigué
avec mon sang frais.
Je ne veux pas de pleurers sur mes poitrines fortes.
Je suis créé pour rencontrer des tempêtes
que je vais gagner avec ma persistance,
Je suis la fille la plus saine du corps et de la raison.
Personne ne peut m’arrêter,
même si l’univers fait la conspiration
pour me faire taire.
Cependant, je suis sa conscience, tôt ou tard
Je vais tout à dire!
 
 
 
ПОЕЗИЈА
 
Рођена из тела и ума,
двојство сам,
Небеска и плотска моја суштина
одређује ме.
Понекад славим Створитеља,
душу свега,
Некад сам сва од тела,
Земаљско моје биће
распламсава се, усхићује.
 
Некад кунем немоћна
подле науме света,
Некад тужно зацвилим
За изгубљеним домом,
човеком, умом.
Али, свагда отворена сам
за усхит срца
Што к мени бежи.
Лука сам несмиренима духом,
Увек податна руци која трага.
И бићу то што јесам,
допала се ил’ не.
Ја сам сушти живот
што jе сажет у речено,
Сушта душа што је
изронила из окова тела,
Сушта страст
што се над тело узнела.
Ја сам Истина света
(о свету) непорекнута,
Вековима дишем кроз нове,
За оне који су глуви
За моје опомене,не хајем,
Ма били мудраци, жреци.
 
Tрговце презирем ма како вешто
Недоношчад ми славили.
Кокетна сам и не заводим узалуд.
И нећу се умиљавати
умишљеној свити,
Довољне су ми тек блиске очи.
И преживећу без мудролија
Мрзовољних тумача.
Старије моје је Знање,
Нећу се додворавати да ме чују
Стручно оспособљени за Афирмације
По клановским узусима.
Не, нисам неискусна цура
Што мора напред,
И нећу сести у крило
Уваженим професорима,
Академицима, да покренем
Њихов истрошени ерос
Својом младом крвљу.
Нећу балављење
на својим јаким прсима.
Ја сам створена
за судар са орканима
Које ћу надмудрити Постојаношћу,
Ја сам најздравија кћер
ума и тела.
Мене не може зауставити нико
Мада се Васиона заверила
да ме ућутка,
Ал’ ја сам њена савест,
све ћу рећи, кад тад!
Du recueil “ Prthénon batis des étoiles”
 
 
 
II.DIEU EST AU MILIEU DE NOUS
 
Ce touche des mains
Ce don sublime
Devînt irréversible.
Comme si nous avions laver
Les mains de la mort,
De tout ce qui se trouvait
Entre nous
Des siècles.
Logos nous rassembla.
Comme si nous étions nés
Dans ce fusionnant des bras,
Cette béatitude
Jamais goûter jusque-là.
Et l’eau d’existence coule
Entre nous
Dans nos paumes,
Que le visage divin
Se mire,
Et à travers nous se rend fameux.
Dieu est au milieu de nous
Et il est, et qu’il soit!
Il s’est arrêté dans nos mains
Et nous l’avons soutenu.
 
 
 
БОГ ЈЕ ПО СРЕДИ НАС
 
Тај додир руку
То узвишено давање
Зби се неповратно.
Ко да опрасмо
Руке од смрти,
Свега што стајало је
Између нас вековима.
Логос нас сабра.
Као да родисмо се
У том давању руку,
Блаженству
Не кушаном до тад.
И тече вода бивства
Измеђи нас,
У наше дланове,
Божанско лице
Да оглене се,
кроз нас прослови.
Бог је посреди нас
И јест и да буде!
У наше дланове стао
А ми га придржали.
 
Du recueil « Tatouage de la raison »
Iз књиге “Тетоважа ума”
 
 
 
 
III. FLAMME TU ES ET TORRENT
 
Viens pendant que je suis plus à toi qu’à moi
Prête à te faire plaisir plus qu’à moi-même
Alors que je suis toujours orage qui te soulève
jusqu’à l’infini que tu désire
Alors que je suis toujours le vague qui t’embrasse,
Transforme
Tant que je suis étincelle pour t’illuminer
Épanouir ton être
Qui multiplie ton soi
Pour scintillez dans la multitude de toi-même
Mirant dans tes nouveaux visages
qui jaillissent l’abondance .
Et flamme tu es et torrent
Par mes feux rempli
Les nouvelles forces te portent
Plus puissant de toi primaire
Enduit avec cet amour
Mais ne te donne pas trop d’essor
Par cette beauté trompé,
Ne t’orgueille, ne t’emporte,
Ne mesure pas ma volonté
Pendant que je suis encore prête à tout.
Ne demande pas trop.
Dans un instant seulement Tu peut te retrouver
Sans moi, sans le soleil,
Sans souffle et sans espoir
Au fond d’un gouffre obscure
Qui exhale avec l’amour!
 
 
 
МЕТАМОРФОЗЕ
 
Не веровах у себе дуго
Тебе ни себе не познајући,
Велике тајне преплашена.
Ал’ као одблесак Твоје моћи,
Све дивљења је вредно
Нераскидиво, Једно!
Но не појмих одмах да и сама
Део тајне Твоје сам.
Истрајно трагах за одговорима,
Земаљским и небеским,
Биће да појмим
А све болно измицаше
И у празнини тој
Не познадох себе задуго
Заједништва тог несвесна.
 
Ал’ одазивах се на позиве Твоје
Идући назначеним путем
Где уобличавах се
Кроз виђења чудесна.
 
Не цених се довољно
Од себе тражећи више
И кад Тебе постадох свесна,
А зар могла сам Бити
Без сагласности Твоје,
Удела Твога у битисању мом?
Пропатих с незнања тог
А Ти сав настанио си
бића сваког дом
Силом својом,
љубављу немерљивом.
Чудима видљивим оку сваком
Док не ослушнух
умније дрхтај сваки
Којим оглашавао си се
Осветљавао путоказе
Будио Твојом милошћу дате,
Неоткривене ми силе
Спремна
Да потврдим Те
Да одговоре дам
Светлећи Твојим сјајем
Да преображена преображавам
Оно што такнем,
Да узимајући дарове Твоје у најам
Умножавам их
Кроз чисту светлост изнова вајам.
 
Кад поверовах у Тебе
И себе изнова спознах,
Страха ослободих се,
Скрби што у понор
предуго вукла је
Биће инокосно.
Окриље Твоје спасоносно
Осветли ме
Као Твој истрајан
Ка путу вечности потврђен део,
Тобом призиван,
Што се земаљским замкама
Датим за искушења, проверу вере,
На час омео.
 
Из књиге “Посланице Одисеју“
Du recueil « Épîtres pour Ulysse » (2017)
Coix et traductio du serbe en français Biljana Z.Biljanovska
Превод са српског на француски,Билјана З.Билјановска
 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s